Trinkijeri: Zbog košarke nisam pričao s ocem pet godina!

Osim što je vrhunski stručnjak, Andrea Trinkijeri važi za sjajnog motivatora i govornika.


To se nebrojano mnogo puta moglo čuti na utakmicama tokom tajm-auta, ali i na konferencijama za medije koje su sve samo ne obične, jer su pune nesvakidašnjih izjava.

Zato i ne čudi što je njegovo predavanje studentima na Fakultetu za sport Univerziteta Union - Nikola Tesla izazvalo veliko interesovanje.

Trener Partizana je u svom prepoznatljivom maniru, pred punim amfiteatrom, govorio na brojne teme, govorio je zašto su posvećenost i strast ključne u svakom poslu, zašto su treneri najdosanije osobe na svetu. Objasnio je i zašto trenere upoređuje sa krojačima i dao svoju definiciju uspeha.

Predavanje je započeo pričom o svojim košarkaškim počecima. Malo je poznato da je Trinkijerijev otac za svog sina želeo da studira istoriju na Harvardu, ali on je po svaku cenu želeo da se bavi košarkom:

„Moj otac je diplomirao na Harvardu i imao sam jedan put ispred sebe. Ali, zaljubio sam se kompletno, kao tele, u ovaj sport. Kasno sam počeo da igram, a prvo sam trenirao tenis. U košarku sam ušao sa 13 godina i imao sam najjaču želju da napravim nešto u košarci, ali nije bilo tako, nije bilo talenta... Imao sam dobru porodicu, koja me je gurala da studiram. Međutim, shvatio sam brzo, već sa 17 godina, da u košarci neće biti ništa od mene. Na terenu sam bio pametan, ali spor i nikada nisam uspeo dobro da igram. Sa 18 godina sam odlučio da prestanem, bilo mi je jako žao. Ali, počeo sam da razmišljam šta bih to mogao da smislim, da ostanem u košarci. Život mi je već bio nacrtan na papiru, Harvard, pa sve ostalo...”, zastao je Trinkijeri na trenutak, pa nastavio:

„Igrao sam neku petu-šestu ligu u to vreme. Prvo sam pomislio: ’Hajde da budem trener’. Bilo mi je 18-19 godina. Prijatelji i saigrači sa kojima sam igrao, kada sam im rekao za tu ideju, bili su izuzetno pozitivni, osećala se euforija. Ne znam zašto je tako bilo. Bile su dve su mogućnosti - jedna ako su mislili da bih bio dobar trener za njih, ili druga da bi me kao netalentovanog sklonili s terena. Nisam hteo ni da ih pitam”, nasmejao se italijanski stručnjak.


Zbog toga je, po sopstvenom priznanju, imao određenih problema, jer je njegova definitivna odluka bila da izabere košarku...

„Otac to nije mogao da prihvati, i zbog toga nismo pričali pet-šest godina, osim kod čestitki za praznike. Zato sam morao da rizikujem. Posvetio sam se tome, a mama je uvek bila uz mene i tako sam počeo. Imam sreću da sa košarkom još nisam završio”.

Na konstataciju domaćina ovog predavanja da je Trinkijeri trenersku karijeru započeo kao pomoćnik na klupi milanske Olimpije, usledio je brzi odgovor:

„To je ono što vi znate”, zasmejao je sve u amfiteatru strateg Partizana, pa dodao:

„Sedam-osam godina je bilo: ’Kako preživeti?’. Život mi je izgledao ovako: Od 14h, do 21h uveče radiš s pet-šest kategorija. Ali, kada mnogo radiš i ulažeš u sebe, otvore se razne mogućnosti. Imao sam dovoljno uspeha, na regionalnom nivou. U Milano sam došao posle odluke kluba da promeni stručni štab i da dođe trener koji nije internacionalac, odnosno nije mnogo pričao engleski, niti baratao košarkaškim jezikom. Bio im je potreban prevodilac. Ja sam to iskoristio i došao u klub”.

Trinkijerijev trenerski razvojni bio je težak, ali u isto vreme i veoma zanimljiv. Peo se stepenik po stepenik, od trenera trećelegaškog tima u Italiji, do evroligaškog stratega i selektora reprezentacije.

Na pitanje da li postoji idealan put u razvoju trenera i da li je najbolje ići od betona do vrha ili treba tražiti drugačiji pristup, Trinkijieri je odgovorio:

„Teško pitanje... Postoji samo jedan ispravan put, ali on je drugačiji za svakoga. Ako si bio igrač na visokom nivou, imaš mnogo otvorenih vrata. Kada sam počinjao, meni nije bilo tako. Posle 25 godina mogu da kažem da je dobro i ovako. Idealan put je drugačiji za svakoga, ali postoje stvari koje su zajedničke. Ništa veliko ne može da se napravi bez strasti. Strast je dan posle utakmice - ujutru, popodne i uveče. Posvećenost, druga bitna stvar. Morate da uložite nešto, da bi vam se nešto vratilo. Nisam video milionera koji je uložio hiljadu evra u nešto, ali kada uložiš 150.000 evra, to je druga stvar. Nije ovde priča o novcu, već o uloženom vremenu, trudu, energiji... Svi mi želimo da budemo treneri, novinari, menadžeri... Teško je to. Potreban je težak rad. Morate da budete najbolja verzija sebe, da imate unutrašnji motor koji vas gura svakodnevno. Jako je težak to put i nije za svakoga, ali ko uspe ima mnogo više prostora za dalji napredak”.


Trinkijeri je govorio i svojim principima rada, nečemu što bi se moglo podvesti pod njegovu trenersku filozofiju.

„Trenerski posao je sličan i drugim poslovima. Samo su predmeti s kojim radite u tom sektoru drugačiji. U svakom poslu morate da imate sistem, a sistem je filozofija rada... Kako ja želim da radim, koji su moji ciljevi kada sastavim sistem. Morate sistem da prilagodite onom što imate. Ja vidim trenerski posao kao krojač koji šije odela. Mogu napraviti fantastično odelo s kašmirom, svilom i pamukom, ali onda moram da ga oblikujem po situaciji i okolnostima. Naš posao se mnogo promenio, jer se i svet menja. Pre ste mogli pet-šest godina da trenirate istu ekipu, a sada je sve biznis i jako je teško biti negde i dve godine. To je jako važan parametar da se napravi posao. Filozofija rada, sistem rada, strategija i taktika... To su prioriteti kada mislim na moj posao”.

Kajl Hajns, za čiju je fantastičnu karijeru najzaslužniji upravo Trinkijeri, je u autorskom tekstu za grčke medije pisao o tome da nikada pre ni posle sadašnjeg stratega crno-belih, nije sarađivao s trenerom koji ima takav odnos i pristup prema svakom igraču. Na pitanje kako se to gradi Trinkijeri odgovara:

„Hajns je drugačiji od ostalih košarkaša. Došao je u italijansku drugu ligu iz Nju Džersija i bio je kompletno otvoren prema promeni života, rada, igranju košarke. Mislim da odnosi trener-igrač, trener-novinar, trener-predsednik zahtevaju mnogo više pažnje nego što se misli. Bez znanja, kulture i taktike se ne može. Ali, ako imaš samo to i nemaš ostalo - isto se ne može. Zato kažem - najbolji treneri imaju sve. Odnosi s igračima, stručnim štabom, medijima, klubom i svim stvarima koje su na terenu. Naš posao se jako promenio u poslednjih 15 godina. Kod mene u životu postoje tri-četiri osobe koje, kada otvore usta, mora da bude tako. Mama, tata i još neki ljudi... To je ’amin’ za mene. Mnogo je važna poruka koju ti pošalju i moraš da je prihvatiš bez obzira na na način na koji su ti je saopštili. Tako smo mi, moja generacija, živeli... Sada, generacija ’milenijalaca’ drugačije živi. Uopšte nije važno da li je nešto ispravno ili ne, samo je bitno kako napraviti paket, a ne šta je u paketu. Ova je generacija ’lajk’ i ’klik’. Imam dvoje dece, znam o čemu pričam, i oni su takvi. To je adaptacija”.


U današnjoj košarci mnogo je teško mladom igraču dati prostor da igra, jer svi žele uspeh i da osvajaju titule.

„Ako gledamo na tu situaciju crno i belo, teško je da se osvajaju titule i razvijaju igrači. Mladi igrači greše, ovo je igra grešaka, a pobedi onaj koji manje greši. Mladi košarkaš mora sve da proba, zato i greši. Ako imaš deset mladih igrača, onda je bolje razmišljati kako ih razviti, a ne kako osvajati titule. Drugačije je kada imaš miks iskusnih i mladih igrača. Evo primer... NBA je najjača organizacija na svetu. Imate momke od 19-20 godina, koji su pikovi prve runde i oni igraju. Moraš da imaš sistem gde se mladi igrači pripremaju da igraju”.

U dahu je nastavio...

„Jedan veliki primer su San Antonio Sparsi. Oni su 25 godina zaredom u plej-ofu, menjali su ekipe, imali mlade igrače, ali su uvek imali trojicu nosilaca igre, koji su nosili odgovornost tima - Dankan, Đinobili, Parker. Bio sam kod njih nekoliko puta, video kakva je kultura ponašanja i rada kluba. Vidiš starije igrače koji dolaze kod mladih i kažu im kako stvari funkcionišu... Znate ko su najdosadnije osobe? Treneri! Ako sve mora sam da radi, onda je najdosadnija osoba na svetu i sezona je gotova u decembru ako mora svakodnevno da uči igrače kako da se ponašaju, peru zube, igraju odbranu... S mladim igračima je teško. Možeš da gađaš titule kada imaš pravi spoj tima, a mladog igrača imaš danas, sutra možda, prekosutra ne, pa onda opet...”.

Andrea Trinkijeri je svojevremeno izjavio da je Dražen Petrović bio Stef Kari pre pojave Stefa Karija, a Predrag Saša Danilović najtvrđi košarkaš koga je gledao. Iskusni trener kaže da danas ne vidi njihove naslednike na ovim prostorima.

„Zašto tako mislim? Pa jednostavno je. Saša Danilović je trenirao po sedam-osam sati dnevno individualno. Danilović dve godine nije mogao da igra košarku kada je prelazio iz Sarajeva u Partizan, a onda je u prvoj svojoj sezoni eksplodirao i postao šampion Evrope. Ja to ne vidim nigde više. Dražen Petrović je plaćao studente da igra "jedan na dva" preko celog terena, kako bi trenirao i spremao se za sezonu. Lebron Džejms i Kristijano Ronaldo treniraju između šest i osam sati dnevno, pa čak i noću... Pokažite mi sada takvog igrača...”.

Trinkijeri je za studente imao i zanimljivu definiciju uspeha.

„U svakom poslu postoje dobri i loši dani, postoje dani kada možete da se posvađate sa devojkom, suprugom... To nije dobar dan. Mene je strah tih dana. Znam da, ako ne napravim dobar posao, taj dan je izgubljen i taj minus mi niko neće vratiti. Ja zbog toga ne spavam. Moram taj minus što pre da ispravim. Uspeh je teška stvar. Prvo, šta je uspeh i ko to može da odredi? Ne novinari... Mnogo puta sam napravio vrhunski posao i poslednja lopta nije ušla u koš. Izgubiš titulu, ali je bio vrhunski posao. Bilo je i dana kada nisam napravio dobar posao, ali je lopta ušla. Za one izvan celog sistema bolja je ova varijanta kada je lopta ušla, za mene ovaj prvi slučaj. Trener ne može da utiče direktno na rezultat. Može samo da pomogne. Ne može da utiče na ceo niz stvari... A, uspeh je ako uspete da budete najbolja verzija sebe. Ko može da bude bolji od vaše najbolje verzije? To je uspeh. Svaki dan moraš da budeš bolji. Ne možeš svaki dan da budeš bolji, ali moraš da radiš i da se trudiš”.

Trinkijeri je posebno apostrofirao da je u današnjoj košarci izuzetno važna uloga kondicionog trenera. Kroz priču je pomenuo i čuvenog profesora Fakulteta za sport Univerziteta Union - Nikola Tesla Vladimira Koprivicu, koji je predavanje ispratio iz prvog reda, kao čoveka koji možda najbolje razume kako su se i koliko promenile okolnosti u košarci...

„Profesor Koprivica je u TOP 10 na svetu u svom poslu. Rekao bih i sa sigurnošću i među pet ili tri, ali bi to možda ljudi prokomentarisali kao preterano. Ali, ja to zaista mislim iz srca i veoma mi je drago da je on danas ovde”, istakao je Trinkijeri i potom dodao:

„Bez dobrog kondicionog trenera se ne može. Imam sreću da imam jako dobrog kondicionog trenera. Malo je tvrdoglav, ali neću da pričam mnogo o tome, važno je jedino da bez kondicionog trenera se ne može. Kada sam ulazio u ovaj posao imali smo po 30 utakmica u sezoni, sada smo na 90. Istina, igrači jesu promenili atletske predispozicije, ali nisu triput bolje atlete. Sada je sve šoubiznis. Kondicioni trener je važan kao i sam trener. Jednu stvar želim da kažem, jako je važno i morate brzo da shvatite... Nekada je mogao da postoji pozitivni sukob, ali sada mora da postoji sinergija. U životu ni sa ženom nije 50-50. Nekada jedan popusti, nekada drugi. Ako imate 100 odsto planiran rad za jedan trening i kondicioni trener napravi 60 odsto, vama ostaje 40. Ali, ako vi hoćete isto da napravite 60 odsto, ekipu stavljate u problem. Kondicioni trener će možda nekada popustiti, ali morate da imate dobru komunikaciju i da radite zajedno na ostvarenju istog cilja”.


Na pitanje da li je pritisak medija bio veći kada je bio selektor Grčke ili sada kada je trener Partizana, italijanski stručnjak kaže:

„Pritisak medija?”, začuđeno je pitao Trinkijeri:

„Najveći pritisak stvaram sam sebi. Novinari su samo deo toga. Ko radi u sportu, on je privilegovan, debelo. Ne budimo se u četiri ujutru, ne vozimo auto dva sata da bismo došli na posao i radili za male pare. Ne postoji pritisak. Vaš pritisak da budete najbolji mnogo je veći od onoga što neko napiše o vama. Kako možete opisati rad 12 ljudi, tri trenera u jedan tekst. Da li znate sve dinamike, pojedinosti? Vaš posao je da kažete šta je bilo, da napišete kako ste videli. Morate se pripremiti za pritisak, a to je svaki dan”.

Koliko je važno da dobar trener bude i dobar psiholog? Kako ste reagovali posle onog šuta protiv Ritasa, kada ste izgubili utakmicu u poslednjoj sekundi?

„Rekao sam samo: 'Shit happens'. Ovo je igra grešaka, moraš da imaš jaku mentalnu snagu. Ta lopta nas je koštala mnogo. Ali, ona je prošlost. Ako uložim mnogo snage, energije, emocija na tu loptu, šta će mi ostati za drugu utakmicu ili trening. Igrači najviše vole kada si iskren. Jako je teško kada izgubiš utakmicu na takav način...”.

Da li znate da uživate u uspehu - bilo je jedno od pitanja studenata:

„Ne umem. Mnogo me više boli kada izgubim, nego koliko se radujem kada dobijem. Pred sezonu igračima prosledim papir sa deset pitanja. Jedno od njih je i: 'Da li više voliš da dobiješ utakmicu ili ti je teže kada izgubiš?' I odmah da vam kažem, ne postoji tačan odgobvor na ovo pitanje, samo mogućnost da sagledate kako igrači indodvidualno sagledavaju stvari. Ne postoji nijedan sport gde odluka trenera menja situaciju na terenu kao u košarci. Zamislite momenat kada ste na 15 sekundi do kraja, a zaostajete tri poena. Imate mnogo opcija. Onda će vas neko pitati - da li praviti faul ili ne i zašto jedno ili drugo? Znate kako je kada odeš u fudbalski trening centar Real Madrida i šta piše? 'Vi ste ovde zbog vašeg talenta'. To znači da svi imaju mane. Amerikanci kažu da je velika razlika između od prihvatanja i kada prigrliš nešto. Kada svoj talenat prigrliš, onda znaš da ćeš uspeti. A kada ga samo prihvatiš, onda to nije to... Kada moji igrači shvate da moraju neke stvari da prigrle, biće bolji. Čak i kada prigrliš činjenicu da nešto ne znaš, ali da si spreman da učiš, bolje je nego kada je samo prihvatiš”.

Koji je najbolji pik’n’rol igrač kojeg ste trenirali?

„Vasilis Spanulis. Možda nije najtalentovaniji, ali nisam nikada video snažnijeg igrača u glavi. Eto, nisam imao priliku da treniram Sašu Danilovića. Spanulis može da šutira osam užasnih lopti, ali da onda pogodi devetu, najvažniju. Njega ne boli nijedan promašaj, već samo razmišlja o tome kako će da pogodi sledeću. Pik’n’rol je mnogo važan, pola karijere sam napravio na tome, ali sada više ne može. Sada postoje razni softveri koji mogu da ti pokažu koliko se igra koji sistem. Tako, na primer, se 25 odsto vremena igra pik’n’rol u Evroligi. Onda ekipe mnogo više rade na odbrani od te vrste napada. Odbrana se u poslednjih deset godina mnogo promenila i unapredila”, zaključio je Trinkijeri.

Izvor: b92.net