Ostrvski stil na treninzima Partizana!

Bilo je trenera koji nisu dali igračima da zucnu. Na primer, Vladimir Vermezović: „Koga čujem da upotrebi ružnu reč tokom treninga kazna je 10 evra”.

FOTO: FK Partizan
Nikola Ninković i Aleksandar Mitrović nisu baš mogli da drže jezik za zubima, mašili su se džep, a od novca koji se slio u „kazneni fond” ekipa je profitirala odlascima na zajedničke ručkove i večere, gradeći timski duh, koji će doneti produžetak niza trofeja.

Bilo je i onih koji su bili toliko energični da im je glas odzvanjao podno Alpa. Pogađate, Aleksandar Stanojević je znao motivacionim govorom usred rada da podigne sastav sklepan maltene štapom i kanapom i uvede ga u Ligu šampiona. Umeo je kasnije Marko Nikolić da nametne autoritet znanja i da kad on govori svi ostali ćute, što je rezultiralo duplom krunom Partizana.

Svi primeri navode na zaključak da rad u grupi, bar kad su crno-beli u pitanju, podrazumeva jedno pravilo, a to je da pravila nema. Ne postoji šablon za koji je dokazano da će sigurno proći, jer je više različitih donosilo povoljne rezultate crno-belima, ovog leta u Sloveniji svedoče potpuno drugačijem konceptu od navedenih. Treninge „parnog valjka”, bar u uvodnom delu rada na Pohorju, vode pomoćnici Milan Đuričić, Nenad Cvetković i Strahinja Pandurović. Sa golmanima radi Nemanja Jovšić. Ekipu spremaju čak trojica kondicionih trenera... A gde je u toj priči Savo Milošević?

FOTO: FK Partizan
Šef stručnog štaba je baš to, šef. Stoji sa strane, nadgleda, kao neka vrsta supervizora i retko, baš retko progovara. Njegov glas se maltene ne čuje. Poneki put priđe kom igraču da ga upozori da neku vežbu ne radi kako treba ili pohvali da ju je izveo prema željama, međutim, nekog komandovanja sa njegove strane nema. Nije slučajno što se Savo opredelio za takav koncept.

Godinama je živeo i igrao fudbal u Velikoj Britaniji i očigledno mu se model, koji su – kažu u Partizanu – prelio i na kontinentalni deo Evrope, dopao, čim pokušava da ga implementira u Srbiji. Ovde smo navikli da je šef taj koji vodi trening, a za pomoćnike je dugo važio stereotip da „samo pomeraju čunjeve”, međutim, Milošević ga je razbio i doneo neku novu energiju na treninge. Igrače posmatra kao drugare. Makar ove starije, poput Smiljanića, Stojkovića, Tošića... Kažu i sami crno-beli da im prija taj odnos.

Cela ideja da pomoćnici vode treninge, a da šef bude stepenik, dva, iznad i da mu se dostavljaju izveštaji, ipak, nije nova u Humskoj. Doneo ju je u proleće 2012. Avram Grant. Izraelac više od 60 odsto treninga nije ni izlazio na teren, sedeo je u knacelariji ili kibicovao sa terase „Zemunela” kako radi grupa dok joj zadatke izdaju Vanja Radinović i Marko Balbul. A i Grant je radio u ostrvskom fudbalu, gde su takav odnos priprodan i samo je pitanje da li će taj pecler primiti u Srbiji.

Biće interesantno videti hoće li takvo oprdeljenje doneti uspeh Savi Miloševiću praktično na početku trenerske karijere. Posle negativnih komentara s početka počeo je polako da okreće javnost u svoju korist, od horor petog mesta u jednom trenutku doveo je Partizan do kvalifikacija za Ligu Evrope i odbranio Kup Srbije, što je bio maksimum u postojećim uslovima. Sad su ambicije porasle: u planu je plasman u grupnu fazu Lige Evrope i osvajanje titule i ako se to ostvari koncept u kome on praktično ne vodi treninge dobiće potvrdu kao delotvoran. U suprotnom...